Ima samo 16 godina, a pred njim se najlepše žene skidaju gole! (FOTO)

Dating > Ima samo 16 godina, a pred njim se najlepše žene skidaju gole! (FOTO)

Click here: ※ Ima samo 16 godina, a pred njim se najlepše žene skidaju gole! (FOTO) ※ ♥ Ima samo 16 godina, a pred njim se najlepše žene skidaju gole! (FOTO)

Tada više nisam znao šta radim. Na njihove žalbe Knjaz nije obratio pažnju, pa su tužioci nastavili da se kockaju sa optuženim u jalovoj nadi da će bar jedan deo svoga novca povratiti. Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula.

Zlo mi je od ekonomije... Kupaći kostimi su, najščešće, štrikani. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao. Zašto je to re-kao? Zvali su me i na B92! Zašto čovek odluči da promeni čarape ili košulju ili bilo šta? U svakom slučaju, pesma sa novim čitaocem može da živi neke nove živote. Tamo ako ti dodje komunalni policajac - ugasio si. Ljubomir Simović — Šargan, čitaj, Srbija u čudu? Iz ovog pevanja izbija protest koji prerasta u antiratni stav, u pobunu, a sve u ime života i svetlosti, u ime trijumfa mira i svakodnevnih radosti: Vojnici!

Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. H+: x x 9 8 8 7 H+ 161 Kucaj opet, ali nećeš uć Đavoli H Kucaj opet, ali neces uci H Kucaj opet, ali neces uci F Kucaj opet, ali neces uci H Pokusaj sutra opet ponovo. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi.

I JA SMO KAO KLUNI I Poznata voditeljka posle razvoda od glumca UŽIVA sa 14 godina starijim biznismenom - Eleni joj je ispričala da on decu pazi i da im je ponekad kao roditelj. « Hodnici po kojima je Mima prošla bazdili su po lizolu i hlornom kreču kojim su zasipani klozeti bez vrata, a svuda su se vukle gužve stare novinske hartije, kore hleba i ogrisci jabuka.

Čoveče sa mesecom u očima, Panonski mornaru, Neverniče koji si zaljubljen u Provincijalku, koga i dalje Boža zvani Pub dere u pokeru i koji Ne voli januar... Nećemo da ti Lomimo bagrenje i nećemo da ti diramo Lepu protinu kći. Nikada te neće zamijeniti Neki novi klinci, jer ti si nas naučio da Život je more, da uvijek postoji Tvoj neko, da smo svi živi a kao Mrtvi, a Neko to od gore vidi sve! Hvala ti na svim stihovima, tebe volemo, to je fakat! To vam je ona mala pumpa na izlasku iz grada, sa desne strane, ako idete starim putem za Beograd. Ako idete starim putem za Beograd iz nekog drugog mesta, onda je pomalo komplikovano da objašnjavam. Nije to od presudnog znacaja... Pumpa, uglavnom, radi non-stop, a ja uglavnom radim u trecoj, od 22 do 06, na licni zahtev. Ponekad, doduše, samoupravljaci provale da ce poskupeti benc, pa otegnu kolonu kao futoški svatovi. Kad se tako zakuva, zujim kao mali Japanac. Kao na granicnom prelazu u prijateljsku Albaniju. Govorili su mi da se cuvam pijanih budala. Cuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj. Da li je dosadno? O da, dosadno je, hvala na pitanju. Dosada je moj hobi... Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi, a da nece na benzinskoj pumpi, na sporednom putu, u, recimo, dva i petnaest nocu... Izmislili su milion nacina da vreme prode, a ni jedan jedini da se zaustavi. Što se mene tice, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje. Složim poneki pasijans, najcešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove... Otvorilo mi se vec više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put... Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu. Svrate cesto poštari, ovi što voze na aerodrom, sabiju politru brendija, ili hladnu pivcugu, i ostave mi sutrašnje novine. Uvek sam išao ispred svog vremena... Zavirim da li ima nekog od naših medu smenjenima ili rehabilitovanima toga dana, proverim malo politiku i sport, tek da vidim da li je Savez još na prvoj, a podsavez na poslednjoj strani, i, jasno, rešim ukrštene... Banja u Belgiji, prevlaka na Malaki i Ita Rina... Glumica koja je tek u križaljkama odigrala ulogu svog života. Ali, da ne foliram, najviše slušam radio... U nocnom programu sve ga cešce ugnjece sa nekim gostima, ali bude i muzike. Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuce i neka moja stara pesma. Nikad nisam voleo da ih cujem na radiju... Sad se sav raznežim, kao uciteljica u penziji. Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju... Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira. U prvo vreme igrao sam se Grete Garbo, nabijao kapu i tamne cvikose, ali to je istorija. Sad me mnogi ne bi identifikovali ni kad bih tocio naftu sa gitarom oko vrata, a pritisak u gumama merio bežicnim mikrofonom... Tip sa belim golfom me je nažalost identifikovao... Pojavio se sabajle, malo posle pola trice, sa dva žbuna koja su se kikotala na zadnjem sedištu, i gestom petrolejskog magnata turio mi kljuc kroz prozor. Zidni sat na ruci, pecatni prsten, i nokti koji su išli na servis mnogo rede nego patološki negovan automobil. Gume su bile, kao i njihov vlasnik, sasvim niskog profila, i pipajuci oko njih, imao sam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sam slutio da sledi. Sa zadnjeg sedišta ponovo se culo kokodakanje, što je znacilo da onaj šeret priprema neke šale i poskocice na moj racun. Ali zanemario je podatak da imam puno utakmica u nogama... On je prvi put sreo nekog kao ja, a ja sam, naprotiv, vec imao posla sa osrednjim krdom njemu slicnih majmuna. Tu sam bio u lakoj prednosti... Zato sam oprezno zaokružio cifru, da mu slucajno ne bih dao priliku da mi uvali sitni bakšiš. I Clint Eastwood bi mi pozavideo na faci. Ni jedan nerv na doticnoj se nije pomerio. Ti si malo preduvan, ali gume su sasvim OK. Onda je teatralno izvukao onu ljubicastu staru dvohiljadarku, gde ju je samo iskopao, dubre jedno... Pa evo, popi nešto na moj racun, decko... Pustio je novcanicu i ona je pala u masnu baricu pored automobila. Ženske su se opet zacerekale... Polako sam se sagao, digao dvadesetodinarku, i još sporije mu je zatakao za brisac. Pametnije ce ti biti da konacno kupiš šampon. Inace cu morati da ti menjam ulje u kosi kad dodeš sledeci put... Okrenuo sam mu leda i pošao ka zgradi, diskretno proverivši da li je na svom mestu kljuc za tockove, koji sam posle ponoci uvek nosio u džepu sa strane, na nogavici, zadenutog kao hemijsku olovku. Dao sam mu pet sekundi, ali vec posle trece morao sam da se okrenem na zvuk zalupljenih vrata, ne naglo, ali dovoljno brzo da zaustavim Naduvenka u koraku, prebacivši polugu iz ruke u ruku. Tek tada je dobio svoj pravi izraz, glupi izraz prozvanog daka koji je zaboravio da nauci pesmicu. Ti ne znaš za zajebanciju zemljak... Taj penal ne bih propustio nizašta na svetu... Imaš maksimum zemlje samo pod noktima... Ajde sad, tutanj, šibaj da te ne vidim... Cinilo se da je sportski podneo poraz, ali dok sam gledao kako odlazi ka automobilu, rešio sam da još malo sacuvam i poslednji adut. Da, kljuc za tockove sam vratio u džep, ali još mi je u ruci bio kljuc od rezervoara, sasvim slucajno i od kontakt-brave, koji mi je dripac uvalio na pocetku filma. Pacer je prevideo potez. Ucinilo mu se da je dovoljno daleko. I tvoje je prošlo! Prilazio sam automobilu uživajuci u frci u kojoj se našao tražeci i pipajuci oko volana. Nalaktio se kroz otvoren prozor i pogledom koker španijela pratio patike koje su dolazile. Sacekao sam da podigne okice. A tvoje, vidiš, nikad nije ni bilo... Zavirio sam u kola, po prvi put... Jedna od devojaka, tipicna dobro uhranjena Backulja, sa izvucenim pramenovima, prestala je da diše, a druga se nacas pomolila iz senke, i uputila mi cudan, gotovo prijateljski polupogled. Zadenuo sam klipeti kljuc u džep sakoa. Možda ceš lakše upaliti... Zaderao je po anlaseru, odvezao do ukljucenja na put, a onda se proturio kroz prozor do pojasa - Jebacu ti majku, kad tad, pederuuuuuuuuuuu! Svaka škola se placa, a narocito vecernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska. I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo... U toj uvrnutoj instituciji samo se padalo i padalo, sa retkim prilikama za izlazak na popravni ispit, i sve se vrtelo oko nekih pouka. Izricito ne kroz prozor auta, sa bezbedne udaljenosti, deruci se kao jazavci. Gadni su oni što cute. I oni što se smeškaju. Na te džukce treba obratiti pažnju. Neko ce verovatno prokljuviti da navedene grupacije predstavljaju osamdeset i nešto procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, pa ce preko toga zakljuciti da sam ja pomalo paranoicna, a poprilicno asocijalna licnost, na momente. To su verovatno sasvim ozbiljni momenti, cim traju vec desetak godina. Uspomena na Dane Lavova. Cena slave je konstanta, kažu strucnjaci. Tu nikad nije bilo popusta. U ovoj zemlji sve vrednosti su pomerene i srozane, ali cak i tu se uvek morala platiti cena slave. Ne, ni ja se nisam izvukao... Zauzvrat, dobio sam plehane trofeje i novinske isecke, i jeftinu bižuteriju koja je delovala kao pravi nakit, pod odredenim svetlom. Uz to, dobio sam u trajno vlasništvo i naviku da ne verujem nikom i da izbegavam ljude u svim njihovim oblicima i stanjima. Zadnjih godina, posebno ovde na pumpi, nije mi bilo teško da to ostvarim. Ranije je bila vatra... Ne mogu da kažem da mi je neko kriv. Ušao sam u to krajnje naivno, kao stoperka bez prsluceta u kamion. Bio sam ubeden da ce svi jedva docekati da podele sa mnom magiju velikih trenutaka. Mislio sam da ce svi želeti da podelimo šareni paket radosti koji je direktno sa neba preporuceno stigao na moju adresu. Svi su želeli da dele jedino lovu... No ser, ni estradom ne vladaju akademici. Dosta je bilo da kandidat nauci, i prihvati, primenjenu gramatiku, da se pomiri sa pobrkanim prvim licem jednine i množine, i da usvoji prisvojne oblike, oko kojih se javljaju glavni zapleti. Ja se blesavim, a ti deliš, on, ona, ono deli, mi delimo, vi delite, svi dele, u božju mater... Promeri: Moje pesme - naš projekat. Moje ime - naša turneja. Naš veliki koncert - moj mali kiks. Naš ukupni prihod - moji rashodi... Pojedinacne greške i kolektivni uspesi. Svi smo tako jednaki kad treba nešto da se dobije. Kad dajemo, u zagradi, kad se uzima, tu još i ima nekih zaostalih razlikica. Zvuci zastrašujuce, ali nije takav bauk kao što izgleda... Gradivo obuhvata uglavnom oduzimanje i deljenje, a javlja se i jedna nova, specificna racunska radnja. Na svaki dinar zaraden od ploce, na gala-koncertu i na poslednjoj tezgi, odmah napadne jato poreza, provizija i crvenih krstova, i sirota kinta provede se otprilike kao ružicasti nudista iz Gornje Bavarske koji je poželeo da prepliva živopisnu recicu Amazon, baš na mestu gde pirane održavaju svoju redovnu godišnju skupštinu. Dobro de, neka koskica i ostane, ali najbolji komadi nestanu u mutnoj vodi... Tek, brojke su, definitivno, službeni jezik estrade, i zato se na kraju sve ipak svodi na njeno nenadjebivo velicanstvo. Postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi... Idealisti se nece tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a nesretan... Ali prakticni su otkrili i goru situaciju: Siromašan, a nesretan... Ali, svi se slažu u tome da lova kvari ljude. Kvari ljude, ali leci živce, dodali su neki. I eto ti ga sad... Iz tog bi neko mogao zakljuciti da business, zvani show-business, vrvi od pokvarenih ljudi sa dobrim živcima? Pa jes' majku mu, taj neko bi dobro zakljucio... Lavina love protutnjala je kraj mene, uglavnom na dohvat ruku, ali dobar deo mi je ipak kliznuo i kroz ruke. Sasvim dovoljno da osetim tu silu. Posle konja, ubrzo smo na jednu novcanicu utisnuli lik Najvece Zverke Naših Naroda, i onda je dinar vredeo najmanje otkada je izmišljen. Znaci u tome je štos... Morali bismo napraviti lovu sa picajzlom... Al meni ni to ne bi pomoglo. Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. Da neko vrši istragu o tome, otkrio bi moje otiske prstiju i na jednoj i na drugoj strani medalje. O, jedno vreme sam pravio lovu... Referent na regrutaciji pitao me je da li sam hranilac porodice. Muzikanti, producenti, recenzenti, urednici, putnici, trgovci, menadžeri... Napiši, burazeru, da sam hranilac stotinak porodica, minimum... Taj tip se poslednji put smejao kad su Rusi upali u Cehoslovacku, a mene je ladno šutnuo u streljacku pešadiju. No, to je vec druga prica... Prva prica je o lovi, i dovršicu je konstatacijom da ima puno ljudi koji su od mene više zaradili. Ali nema ih puno koji su od mene više potrošili. Tek da se zna... Zato ne volim kad se neki nedovršeni klinac, kom je tata kupio mašinu za pravljenje najlon-kesa, ili drveni kiosk za hamburgeriju, odluci da me nagradi napojnicom. Neka, sinko, drugi put... Znao sam kako mu je. I meni se dešavalo da ispadnem budala. Priznajem, puls mi je malo ubrzao, kao prosecan bubnjar sa natprosecnom tremom, ali to se nije moglo videti golim okom. Poznavao sam te situacije. Neki misle da sam VKV prznica, ali sam Bog i par njegovih najbližih saradnika znaju da nije tako, i da sam uvek davao sve od sebe da izbegnem mogucu frku. Ali mi baš nešto nije išlo od ruke... Na kraju krajeva, i to je deo rituala. Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatican. I baš na tog stalno naleceš... Biti il' ne biti, pitanje je tad? Biti konj pa cutati, ili ne biti konj. Dilema i ne pruža neke mogucnosti, ali, kad je do nje vec dolazilo, priznajem da sam cešce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar. Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbaci i dopušta da ga jašu. Ja sam za magarca... Gore navedeni je, doduše, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se dešava svakoj licnosti koja ne dopusti da prave konja od nje, i o tome više necu pricati. Školski primer Lokalnog Zajebanta... Lokalni zajebanti su istorijska kategorija i zaslužuju mnogo ozbiljniju analizu od neke koju bih ja mogao da dam, pa cu pokušati da ih samo ukratko objasnim. No, i za to moram da pozajmim termin rezervisan za jednog od glavnih junaka naše novije povesti: Brojcano nadmocniji neprijatelj... Oni ne biraju sredstva. Služe se svim i svacim. Pucaju iz svih pozicija... Ali najcešce iz mraka. Šta ja to pricam? Kao da se radi o cudnim bicima iz svemira koja su se spustila na ovu planetu. Ovo JE njihova planeta. Mi drugi smo pali s Meseca... I, kao za inat, izgleda da je baš moj rodni Grad Heroj ovozemaljska prestonica Lokalnih Zajebanata. U malim mestima je banja. Tamo je odnos, uglavnom, jedan prema jedan: predsednik opštine, direktor škole, upravnik doma zdravlja, pop, veterinar i Lokalni Zajebant. U gradovima se situacija drasticno menja, naravno u korist Lokalnih, a u Gradu Heroju je koncentracija doticnih kao u domacem filmu sa tematikom NOB-a. U pitanju su samo neki mali kompleksi. Kompleksi moji, i kompleksi ovog grada. To je, jednostavno, obicna, lepa varoš, koja se više raduje neuspesima nego uspesima nekog svog, što je verovatno slucaj sa svim gradovima tog formata na ovom svetu. I to je sve... Kažu da nikada ne možeš biti prorok u svom selu, to sam uzeo u obzir. Ostaje mi da se tešim da sam u Danima Lavova bio prorok i u vecim i u važnijim selima. I u boljim, sasvim izvesno... Ali, to je moj grad. I ja sam njegov... Prica se izmedu ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam dobro znao gde su moje maticne kulise. Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vracaš... E, a ljubav prema nekom koga tako dobro znaš, ne samo da odstupa od kliširanog pojma ljubavi, nego pomalo zalazi i u granicna podrucja zlobe... Ma, to su neki stari racuni. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje? Per aspera ad astra... Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana. Samo, još nisam otkrio ni jednu... Nema veze, ne žurim. Svašta se prica po caršiji o znaku horoskopa pod kojim sam roden, ali jednu stvar niko ne može da nam ospori. Šta mu to ono dode? Najgore je što sam na raspolaganju svima koji su hteli da me potkace, a nisu mogli da me dohvate dok sam bio bliži nebu za onih nedostižnih metar i nešto, koliko je pozornica izdignuta. I na to sam navikao. Na pocetku ih je bilo citavo cudo, pa je, eto, skoro potpuno prestalo... I da nije, nikom ništa. To je valjda moj krst, i ja ga kicoški nosim, onako, malo nakrivljenog, iako cujem kako šuškaju da nema potrebe, jer sam, kao, i onako odavno razapet. Đavo ce ga znati... Ne daju se, još pevaju, deru se kao da se sa dušom rastaju, sve po nekim jazbinama i sindikalnim zabavama. Kako propasti, u sto lekcija... Raditi nocu na benzinskoj pumpi, ili uz prase na tomboli, biti glavna atrakcija na balu poljoprivrednih tehnicara? To su samo varijacije na istu temu... Neki su uzeli preteranu dozu necega, ili nisu prilagodili brzinu uslovima vožnje, ili su, jednostavno, imali tu srecu da udu u avion predodreden da se razbije o vrhove nekog brda. Samo su ti retki sretnici uspeli pronaci zlatna i carobna vrata vecite slave. Preživeli pevaci pokušavaju da reše taj problem tražeci zaobilaznice i precice, i dospevaju na stranputice i u corsokake. I nikad, do sudnje tezge, ne ukapiraju da se vrte u lavirintu u cijoj je sredini zaborav... Ipak, sve tece, a u tome se narocito istice Dunav... Gledam ga cesto odavde. Sa druge strane puta su vinogradi koji se naglo spuštaju do pruge, a od samih šina, pa do daljnjeg, proteže se Veliki Tihi Rit, moj omiljeni pejsaž i sedativ. Jedan sam od najvernijih slušalaca njegove tišine, i vec nekoliko puta mi se pred zoru ucinilo da cujem udaljene korake, frktanje konja i došaptavanje na nekom jeziku koji nisam razumeo. Naravno, niko mi nije poverovao... Legenda kaže da je u ritu nestala citava vojska mocnog Sulejmana Velicanstvenog, jednom davno, preplašena avgustovskim snegom koji je pao samo tada i nikad više... Konjica Eugena Savojskog bila je malobrojna, kako je to vec red u legendama, i umorna i nikakva... Hrabri Princ poveo je u juriš svoje vec poražene ritere i saterao uspanicene neprijatelje u živi pesak i zamke velike mocvare. Od legende su ostale samo price o izgubljenoj sultanovoj riznici, praznik u crkvenom kalendaru i cudni nazivi brežuljaka iznad rita. Kao Vezirac, na primer, gde je moj deda imao veliki vinograd. Klinci i gestapovci uvek dobivaju odgovore na pitanja... Vozeci se tako svakodnevno taljigama sa Deda Štetom, saznao sam prvo ponešto o Veziru i njegovom šatoru, a onda, dan za danom, prolazeci uvek istim ulicama i gledajuci pretežno u dupe konja zvanog Putko, složio sam citavu pricu o frci iz hiljadu sedamsto i neke... Vezir je, najnormalnije, imao šator na mestu sa lepim pogledom, a taj isti pogled zadesio se na istom mestu i nekoliko vekova kasnije, kada je moj deda odlucio da tu podigne malu vinogradarsku kucicu sa verandom i okreci je na belo. Sad, tridesetak godina kasnije, a petstotinjak metara bliže gradu, na ovoj pumpi, sedim uvek u kasno leto, kad svice i pozlati krošnje i trsku, klatim se na crvenoj plasticnoj stolici i razmišljam o velikim danima koji su prošli. Tumara nebom sa rukama na ledima, korak mu težak, seljacki, upada u oblake do clanaka... Za njim klima Putko, stari konj, nišani neku brazdu i ne govori ništa. Ni na zemlji nije bio pricljiv... Odlaze dva prijatelja, idu kao da znaju gde su naumili, ostavljaju me samog u najgori cas, u praskozorje, dok se vetar sprema da zatalasa i uznemiri rit, i donese prigušen zveket oružja i ukrasa na oklopima ratnika. I opet mi niko nece verovati... Mocvara se, dakle, pruža daleko, možda bih cak rekao unedogled, ali se tamo, na srecu, pojavio Dunav, i tako me sprecio da upotrebim tu otrcanu figuru. Dunav se, u stvari, ne vidi, ali provereno je tamo... Necujno i sablasno proklize šlepovi horizontom, otkrivajuci tok nevidljive reke, i taj ritam se savršeno poklapa sa nekim mojim ritmom, dok se, nešto posle pola cetiri, sunce pomalja izmedu Kacke i Koviljske crkve u daljini, a iza puta i vinograda, iza pruge, rita i Dunava i iza svega na ovom svetu... Poglavlje 2 Sledeceg dana ponovo je bila noc... Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehnicar je pripremao efekte za film strave i užasa, i pas zvani Šandor, koji je dremao pod camcem kraj pumpe, uporno je culio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim. Ali ništa se nije culo... Vetar je odnosio grmljavinu negde na drugu stranu, i Šandor i ja bismo ostali bez tona da sa radija nije dolazila odgovarajuca muzicka podloga za pomenuti prizor... Izveštaj sa Velikog Samita... Naši nesvrstani saveznici okupili su se u svojoj evropskoj filijali i ponosno pokazivali svetu svoje debele nasmejane žene, ili indisponirane, žvalave kamile. Šta se vec kome zateklo pod šatorom... To su naši prijatelji. Oni ce nas braniti ako nas napadnu Rusi ili Ameri. Joj, kad krenemo da ih gadamo bananama ili mandarinama... Ruse bismo još i zadržali južnim vocem, ali Amere... Kad nešto razmislim, od Amera se na bih ni branio... Uglavnom, baš u trenutku kad je sevnulo triput kratko i jednom dugacko, što je možda i bio signal, usplahireni glas spikera je objavio da je jedan od lidera, inace provereni prijatelj ove zemlje, a provereni neprijatelj vecine ostalih zemalja, izrazio želju da na belom konju projaše kroz našu prestonicu i tako stigne do kongresne dvorane. Jahaci odlaze, a konji ostaju u istoriji... Borio se sa snom, trzajuci se u strahu da ce neko maznuti veliku belu kost koju sam mu malopre doneo, smrtno se zamerivši jednoj gospodi zbog toga... O ne, svašta se prica o nama, ali gospode još nisu spale na kosti. U pitanju je bio mali, rutinski nesporazum. Gospoda se prva nemerila na tu kost, ali ja sam bio prvi na redu. Gospodi je ta kost bila potrebna za nedeljnu supu a meni za subotnji poklon prijatelju. Priznajem da je bilo pomalo nevaspitano sa moje strane što nisam pristao na deobu, pola-pola, ali setio sam se da je Šandor jedan od retkih likova koji mašu repom kad me ugledaju, i bio sam nepokolebljiv. Mislim da nisam pogrešio. Minut moje nepristojnosti na javnom mestu ne može bitno narušiti mišljenje o javnim mestima, ali ocigledno može doneti mnogo radosti jednom kuckinom sinu. Isti je, u meduvremenu, izgleda konacno digao šape od pokušaja da ulovi neki odjek grmljavine. Zagrlivši belu, cistu kost iz crtanog filma, dremao je mirno, sanjajuci kraljevske pudlice i malene psece andele... Poznato je da idile kratko traju. I pomenuta se, na žalost, mogla izmeriti minutama. Grmljavina je ipak stigla na pumpu. Iz, cini mi se, novembra osamdeset i prve... Pedeset i pet konja. Hiljadu dvesto osamdeset i devet kubika. Od osam do jedanaest. Dvanaest, ako ga baš cepneš... Udaren prednji levi blatobran. Napokon, vreme je bilo... Ali je do sada vec, verovatno, zaglavljen. To više nisu one koje pamtim... Da, pomalo poznajem automobile. Ali ovaj automobil posebno... Poznavao sam i nekog ko ga inace vozi, ali Taj Neko sad sigurno nije u kolima. Ni Spielberg ne bi svojim trikovima uspeo da skrene inkriminisani auto sa puta, da je Taj Neko u autu, dok je Ovaj Neko na pumpi... Motor je pao u komu... Šandor je duduk za mehaniku, ali i njemu je bilo jasno da se nešto dešava. Nakrivio je glavu gledajuci limuzinski krš koji bi u nekoj drugoj zemlji odavno bio ispresovan za herbarijum. Ne gaseci motor, vozac je otvorio vrata i pomolio svoju poprilicnu glavu. Sa zadovoljstvom sam primetio da mu se prostor izmedu gornjeg okvira naocara i pedantne frizurice upadljivo povecao. Ali, šta mu je? Sigurno je jako rasejan, ili ima blindirana jaja kad se usuduje da dode na moju pumpu. I, ne samo da dode, nego i da izade iz kola... I, ne samo da dode i izade iz kola, nego još i da mi mahne rukom. Dobro vece: Pa i nije bilo tako loše dok se nisu pojavile te spojene pepeljare na tvom nosu... Ipak, klimnuo sam glavom, ali onima koji me znaju jasno je da je to moglo svašta da znaci... Uhvatio sam pištolj za tocenje goriva, ali Doktor je poskocio kao da je to pravi pištolj i poceo užurbano da odmahuje svojom belom vampirskom rucicom. Samo bih malo pod svetlom pogledao motor, ako vam ne smetam... Ako mi ne smetaš? Pa kome bi smetao odvratni, ljigavi puž golac koji naskace na vojnicke devojke? Baš se radujem što te vidim... Otvori motor fino, tu na otvorenom, nadam se da su ti cvikusi od onog materijala od kojeg prave gromobrane? Ma, ako se i otkaci neki od ovih dalekih gromova, ja cu vec pokupiti pepeo u pikslu i javiti tvojima da te ne cekaju na veceru... Sledecih par minuta prošlo je po mom ukusu... Prljava hauba i ciste, šepave rucice uvek obecavaju dobar provod, a ako su u kombinaciji i bele pantalone, kakve je Doktor slucajno imao, onda je to pravi spektakl za nekog zlobnika koji sve posmatra sa strane, mirno se klateci na lakoj baštenskoj stolici. Znao sam da ce neko sve pokvariti... Tamnoplavi kombi, rucno ofarban i pretovaren lubenicama, naterao me je da ustanem. Izašao je tip obucen kao ceški turista, u kariranoj košulji, kratkim pantalonama i cipelama, i poceo da se vrti oko mene. Slutio sam da mu treba nešto osim deset litara nafte, koliko mi je rekao da natocim. Kukao je da primim maksimalan cek, a razliku vratim u kešu, imao je spremljenu pricu o sinovom rodendanu ili o ocu koji je na samrti, ali mu nisam dao priliku da se razmahne. Odbrojao sam mu lovu, iako to ne radim cesto. Nikako ne volim pijacare i jajare, a posebno ove zaposlene, koji imaju sto dana bolovanja godišnje, stan od firme i kucu koju dovršavaju, a u slobodnom vremenu organizuju mitinge na kojima zahtevaju ostavku rukovodstva i vece plate. Imao je srecu da naide baš kad castim... U odnosu na doktora, koji je konacno rešio enigmu zvanu hauba, cak mi se i taj bezveznjak ucinio simpaticnim. Nagurao je pušlu para u džep, kucnuo u prozor, i upitno podigao obrve u pravcu mase suprotnog pola koja se dotle nije pomerila na prednjem sedištu. Bostandžija je uzeo sa vrha gomile veliku lubenicu i ponosno je spustio kraj stolice. Kako i ne bih, kad sam tako dobro prošao. Šta bi bilo da je prevozio fasadnu opeku, boce sa plinom ili konje za klanicu. Gde bih s njima? Lubenica je bila sasvim OK... Oj mašino, al si tajna... Pokušao je da nade neku logicnu vezu izmedu cevi i žica haoticno ispreplitanih, ali to se potpuno razlikovalo od njegovih dotadašnjih iskustava. Strašni modri i ljubicasti oblaci vec su bili daleko nad Backom, sa neskrivenim teritorijalnim pretenzijama i prema Banatu. Auto se hrabro držao pred neprijateljem. Doca je još nekoliko puta okrenuo kljuc, ali po jedno veliko BLOB, svaki put kad zavrti, bilo je sve što je uspeo da izvuce iz mašine. Da li bih mogao da telefoniram? To pitanje nisam ocekivao, moram priznati. Mislim da mi nije poverovao, ali to je bila cista istina. U stvari, nije, ali zvanicno jeste... E jebi ga, sad cu morati da ispricam citavu pricu... Moj šef se zove Golub i mislim da sam time dovoljno rekao. On je dan, ja sam noc, ne samo zbog smena u kojima radimo, nego i zbog ostale hiljadu i tri stvari u kojima se razlikujemo... Srecom, vidamo se retko, uglavnom u prolazu, kao mašinovoda i skretnicar, ujutru, kad ja predajem pazar, a on se predaje svojim dopodnevnim strastima. Naime, šef ima tri roba u smeni, što mu omogucuje da do mile volje šikanira floru i faunu oko pumpe, da poliva travu, secka živu ogradu i kupa Šandora šmrkom i šamponom za šoferšajbne. Sve ostalo vreme budno pazi da se neko slucajno ne uhvati za telefon. Jednom se vratio iz direkcije vidno pomeren. Dobio je od nekog dišmana žuti karton zbog monstruoznih telefonskih racuna. Prvo je uveo neku knjigu u koju su se upisivali svi razgovori, a, kad je i to puklo, poceo je da zakljucava brojcanik, da bi ga, na kraju, potpuno skinuo. Tako su mogli samo da nas zovu, ali racuni se nisu smanjivali... Tada je šef odlucio da definitivno presece taj telekomunikacijski cvor, i vec izvesno vreme, svaki put kad krene sa posla, on stavi telefon u svoju veliku crnu tašnu i odnese ga kuci. No, još nije našao nacin da i onaj konektor sa zida odnese kuci... I fino, u cetrnaest nula pet, Boba Drot iz druge smene, koji, medu nama budi receno, uglavnom i pravi sve te racune, izvadi iz svoje torbe drugi telefon i ukljuci ga, a u deset uvece nastupam i ja sa svojim telefonom i ukljucujem ga po potrebi. Po svojoj potrebi, a ne po Doktorovoj... O, Dr je bio u lakoj panici... Seo je na ivicnjak, bespomocno zagledan u put na kome nije bilo nikoga. Više nisu bile važne ni pantalone, ni crni davo koji je dotle cupkao izmedu nas. Nema nikog, kao za inat... O, naici ce, samo što nije. Ovde sve vrvi od taksija. Baš je jedan prošao prošlog februara... Ili je bio mart, slagacu te? Pogledi su nam se sreli, po prvi put... Moram nekog da sacekam... Kasno je, autobusi sa aerodroma ne voze do jutra... Ne, njeno ime nije bilo izgovoreno, ali bilo je razapeto izmedu nas kao transparent preko ulice. Sad su svi znali sve... Ja sam znao po koga on to ide, naravno i on je znao po koga on to ide, a sad je znao da i ja znam po koga on to ide. Razmišljao sam o Doktoru i sebi. Stavljao sam nas u razne situacije... Umirao je od žedi kraj puta u pustinji, a ja sam mirno provozio hladnjacu sa tri hiljade gajbi mineralne vode. Interesantno, uopšte ga nisam primetio... Tonuo je kao kamen nadohvat camca za spasavanje na cijem sam pramcu leškario. Više puta sam se vracao iz rata, kao pobednik, i odmah potpisivao nalog za streljanje Doce, poznatog kolaboracioniste i narodnog izdajnika. O, svašta sam mu radio... Ali, ni u jednoj prici nije na kraju Ona ostajala sa gomilom kofera, sama u noci. Mi smo, uglavnom, bili uveliko na zemlji. Doktor se baš pošteno ukopao, a i ja sam ušuškao glavicu u pesak... Pokušao sam da napravim dramsku pauzu, ali se plašim da je ta pauza prekratko trajala. Kao i moja dilema, uostalom... Pomalo se razumem u te stvari... Dr je naglo došao sebi. Sa distance koja nam je više odgovarala, odjednom je poleteo u klinc. Samo, ponekad se nešto dogodi i... Meni se cini da radi na dva cilindra... Znam da je to dobar auto, nadrilekaru. Slucajno sam se jednom provozao u njemu. A što se tebi cini, to si cuo od nekog... Ti ne bi primetio da radi na dva polucilindra i žirado šeširu. Mislio sam to dok sam ulazio u magacin i uzimao šrafciger i mala špic-klešta, i namerno nisam ništa govorio. Ali covek je dobio teški napad papagajitisa. E, ta Špulna se prekine, i onda, da ga ubiješ, ni makac... A špulnu okaci za uvo da misle da si važan cinovnik. Špulnom te poplašio neki majstor, oni imaju radar za takve tukane i samo ispaljuju carobne reci: šelna, flanšna, džeksna, buksna, a vi se hvatate za glavu koliko ce to da košta. Bolje se istakni pa kupi novi auto... Kao da me je cuo. Više nisam mogao da izdržim. Znaci, ništa od prijateljstva i menjanja duplikata znacaka i salveta... On je cuda pravio sa jednom platom. O, tata je znao znanje, ali nisam ni ja loš... Pustivši ga da saceka da donesem sprej za podmazivanje, zatvorio sam karburator i polako spustio haubu. Nije mu bilo jasno. Ni verglanja, ni psovanja, ni guranja... Nemoguce da je u redu... Motor je savršeno kresnuo, i mada je bio poprilicno raštelovan, u odnosu na zvuk koji je ispuštao pri dolasku na pumpu, ovo je zazvucalo kao dovršena simfonija. Izašao je i pošao prema meni, i preventivno sam smislio dve-tri najodvratnije psovke na svetu, za slucaj da se uhvati za džep, ali nas je zdravstveni radnik obojicu poštedeo te situacije. Pružio mi je ruku samouvereno, kao da je on meni popravio kvar, no, iskoristivši privilegiju prljavih ruku, uvalio sam mu samo podlakticu. Rukovati se ipak necemo... I pored toga, mahnuo je ulazeci u kola. Pokušao je da na licu složi nešto što je trebalo da asocira na osmeh, ali nije prošlo... Samo se zaglavio glupi automatski saug, ali neceš mi se tim podatkom mangupisati kod majstora. Strpljivo i pedantno, cega sam se pribojavao, vezao je pojas i namestio retrovizor. O, ne odvezao se, dabogda... U tom trenutku je možda i Veverica vezivala pojas i gasila cigaretu. Cuo sam brum nekog aviona koji se šunjao kroz zvezde baš nad mojom glavom, ali to bi stvarno bilo suviše... To je sigurno bio neki sasvim drugi avion... Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na cisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu. Prema pumpi su stizala neka vozila, klinci su išli iz diska i vrištali kroz prozor. Dobro da su zakasnili... Bilo bi bez veze da su me videli baš kad su mi stereo-mušice uletele u oba oka istovremeno, i zamaglile ih na trenutak... Neki nikad ne nauce. Vec mi je dosadilo da dobijam bitke i gubim ratove. Putuj, Doktore, prosto ti bilo... Od mene ti nema više pomoci, pa sve da mi sledeci put naideš sa zaglavljenim pesmejkerom, a ne saugom... Majstori su napanjili metalce u kolima i sve se ljuljalo od teškog roka i puberteta. Nisu imali pojma šta se dogodilo. Znao sam da ce jednog dana, kad budu gledali film o tome, sve njihove simpatije biti na mojoj strani. Poglavlje 3 Tih dana je bila takva suša, da se cak i Dunavom dizala prašina kad neka lada prode malo vecom brzinom. Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuca pica. Još ce mi do kraja zavideti što radim nocu... Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inace dopisni clan štafete 4 x 100 metara, bio je spreman da startuje cim me ugleda, a njegova famozna metalik srebrna vespa uvek je cekala osedlana, za slucaj da stignem u smenu koji minut ranije. Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki važan razlog da me saceka. U devet od deset slucajeva u pitanju je bilo neko muvanje oko zamene. Ovo je bio deseti slucaj... Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u uglu usana, i listao casopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u južnim morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu pod vrlo povoljnim uslovima. Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije. Kao da je upravo prodao pumpu... O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik. Vrteo je neki svoj sinemaskop od kog nije odustajao cak ni u vreme potpune dominacije crno-belog. A i zašto bi? Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro. Decko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto ni vojska nije uspela da od njega napravi coveka, Tata je nemilosrdno naslednika šibnuo u udruženi rad. Naravno, svi su mislili da ce to biti prolazno... Ali, Tata je bio prolazan... Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljaci uzeli pod svoje, u jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se ispituje poreklo imovine, kad se smene dva-tri direktora, i poneki pokrajinski sekretar napiše ostavku. I Boba Drot se tako orocio na pumpi... U svakoj nesreci, kažu ima srece, a Bobina sreca je bila u tome što se sve to poklopilo sa nestašicama benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i dugim, dugim redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti. Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost... Ali Boba Drot je tipican predstavnik pojedinacne mudrosti: umeti pa imati... Biti crna porodicna ovca nikako ne znaci biti ovca u principu. Ipak, nekom bi možda izgledalo cudno što mali, obicni pumpaš prelistava prospekt Mauricijusa. I meni je izgledalo cudno... Znao sam da je mali, obicni pumpaš vec tri puta bio na Mauricijusu... Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po casopisu i odgovorio na moje nepostavljeno pitanje. Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par mesta koja još nije overio svojim pecatom. Naputovao se kao kofer trgovackog putnika, ali bio sam skeptik u vezi s njegovim skorim odlaskom na jug Afrike. Naime, tamo se ne ide preko Singapura... Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba je pregledao Atlas sveta i zakljucio da ni najboljim brodovima još nije uspelo da uplove u Pariz, ili se usidre pod Kineskim zidom, pa je odlucio da do tih mesta stigne drugim prevoznim sredstvom. E, pošto je skupe avionske aranžmane otplacivao malim televizorima, plasticnim telefonima i svilenim kimonima, odjednom su svi putevi poveli u Singapur ili Hong Kong. Toliko se muvao po tim varošima da su mu se i oci vec pomalo iskosile. Cim prodam ono malo robe što mi je ostalo, palim na Madagaskar. Ti si ovisnik o švercu... Kažiprst mu je proradio kao brisac. Necu da udem u radnju... Malo je zastao, shvativši da je preterao. Golubu cu doneti kokosov orah, da ga potseca na detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš more, da je onako nasloniš na uvo i da si tamo... Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi mi, infantilno radovao tim stvarcicama. Cinio je to pomalo zato što sam ja njemu cinio, zbog svih onih zamena sa kojima je kod mene vecito bio u minusu, pomalo zbog narudžbina kojih sam ga poštedivao kad su mu svi narucivali razervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak najviše zbog prijateljstva, zbog neke slicnosti i saucesništva koje je postojalo izmedu nas. Nemam ja ništa sa suncem. Donesi ti meni cvikere za mesec... To mi više treba. A školjku vec imam u kupatilu, pa mi donesi bolje jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je preneseš kroz carinu. Ako ne, nabavicemo uvoznu dozvolu... Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu lepoticu koju iznosi iz aviona prebacenu preko ramena, kao umotan tepih. Ali, cekaj, nju neceš moci da staviš na uvo... Ne, nisam ga razocarao. Na nešto cu je vec staviti... Drotove oci su se skupile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je neupotrebljiv za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo pricati o ofsajd pozicijama ili štukama koje su otpale sa udice, ali su zato curice bile njegova omiljena tema. A ja sam mislio da si rasista... Nego, to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre... Zašto bi me tražila? Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znaci, još jednom sam dobro odglumio ravnodušnost. Otkud ja to znam... E, ako je intervju, onda je ta cura sigurno iz zavoda za zaštitu spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio... Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim krajevima naše zemlje. Šta ce kome to? Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom... Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke... Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je smatrao da slika u novinama menja nešto u životu. Bla, bla, truc, i gotovo... I, možda i umuvaš nešto, šta misliš? Skoro da sam mu rekao šta mislim, ali tad su se, iako sa malom zadrškom, aktivirale moje cuvene kocnice. Njemu se to ucinilo kao nedoumica. Prevela bi copor pedera u pravu veru. Samo kad bi se malo koncentrisala... Đavo ce ga znati. Možda je u pitanju neka prakljaca koja je jednostavno Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali kao cicu sa dobrim dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu. U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja macku od domaceg goveceta, pa je zato bolje da se o ukusima ne raspravlja. Mnogi su doktorirali pišuci o tome, i stvarno nema smisla da se i ja upuštam u tu problematiku svojim naivnim primerima. Zato sam skrenuo temu... Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i crnom kursu. Još par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda sam ga polako otpratio do vespe. Ah da, cuo sam za njih... Cak sam ih i video... Neke, doduše, u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisacima, ali zato neke iz neposredne blizine, iz cudnih uglova, pod dnevnim svetlom i pod veštackim osvetlenjem. Da, neke sam baš dobro zagledao... Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmeticke poligone, raspravljao o suštini sa ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio na ivici homo-seksualizma, vodeci na utakmice promašene tatine sinove, curice koje su nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu. Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se upoznavao i opraštao o istom trošku, pod tušem, pred polazak... I sve je u redu... Zaboravio sam imena, brojeve telefona, madeže na bezobraznim mestima, nicega se više ne secam. Svi pravi mangupi boluju od amnezije... Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše... Te veceri na pumpi, sve do 23:47, bio sam spreman da se opkladim da se to dogada samo jednom u životu. U 23:48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put... Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojcice i decaci iz mog razreda vec su proslavili i petnaestogodišnjicu punoletstva. Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreci fitilj. Mašta me je upropastila... Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama. Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao... Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila zaustavljenog na kraju pumpe, kod aparata za promenu ulja. Vozac nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu projektovali duge, vitke noge... Nije joj mesto tu... Sigurno je ispala, slucajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem. Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajucu okolnost. Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao kljuc od ludnice. Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uocim ni jedan od navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo. Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi... Prišla je sasvim blizu. Bila je lepa kao san umornog andela... Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da ce sve upropastiti kad zapišti kao cajnik. Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video visoko sa magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga nadem. Otkud mi je to palo na pamet? Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se iskeze kad vide nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo u tome. Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod camca protegao se i glasno, prostacki zevnuo, ne stavljajuci šapu na usta. Okrenula je profil na trenutak. To je, znaci, ta ticica? Saputnica onog frkadžije od pre neki dan? Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen senkama Šefovih omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila dovoljna da pogodim o kom se modelu radi. Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet. Protumacila je da je taj uzdah upucen Naduvenku. Zato su stali malo dalje... Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao zapaljenu šipku dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo, preteci da eksplodira, svakog casa... Na srecu, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih nosaca aviona. Što se mene tice neka dode... Osmehom je registrovala tu malu igru reci, i tako prošla još jedan test na ispitu savršenosti. Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao? Želela bih da pišem nešto o vama, pa sam svratila da se dogovorimo. Oni bi posle došli po mene... Boba Drot je bio u pravu. Ona ne bi smetala ni tek vencanim pederima na medenom mesecu... Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju tog plemenitog mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog ulja i boca destilovane vode, ali sam ipak odlucio da rizikujem i dozvolim joj da ostane malo. Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog casa dao gas i zbrisao u noc. Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe na vojnu vežbu i da se tek za dve-tri nedelje vrati po devojku cije ime još nisam znao. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo. Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali sasvim damski. Ime mi je staro, dugo i ružno... Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom? Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje. Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo ozbiljnije. Ko su ti ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati Emilija. Moj nepogrešivi instikt za nadimke odmah se uklopio uz njen radoznali nosic i dugi rep od pirgave kose. No, vec je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da i ja nešto kažem. Ime je sve što sam nasledio od porodice... Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije cudo. Bio sam bar deset godina mladi nego poslednjih dana. Sigurno ima još nešto... Zackiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim. Nasledio sam i visok krvni pritisak... Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je malo gorcio. To što sam rekao bilo je kriticno blizu istine. Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu stvar. Zatvorio sam oci i postrojio novinare uza zid, kao osumnjicene u policijskoj stanici. I sve sam ih identifikovao... Mala nocna znatiželja diskretno me podsetila da njoj nisam potreban ja, nego prica. I to ne cak ni prica o meni, nego samo i jedino prica... Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno desila neka promena, jer ona je to primetila. Da znaš da želim. Voleo bih da kažem citav život u jednoj dugoj, duuugoj recenici. Ali samo tebi, Rido, ne glupim novinama. Necu fotografiju na kojoj tocim benc, pored neke slike iz Dana Lavova... Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o neminovnoj prolaznosti slave... Ni o tome ni o bilo cemu... Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da zbog svoje sujete i bezvezne price uskratiš staroj pumpetini najlepši osmeh koji se tu dogodio? Ucinilo mi se da je u redu... Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim. Ponovo mi se ucinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode. Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali se nije okrenula. Malo sam se zaboravila, izvinjavam se... Dolazili su novinari i pre, sad vec dugo nisu, ali njih sam uvek nekako mogao da prepoznam i da ih docekam na gotovs, kao jež suvo lišce poneto vetrom. Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da me zatekne bez obrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu stavio. Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela. Ali, svako je uvek samo na svom mestu... Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje. Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi me opravdalo, ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu sindikalnu ispriku. Ni na to se nije okrenula. Odmahnula je rukom što je moglo da znaci: U redu je... Ali najverovatnije je znacilo: Idi s milim bogom... Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora, kog sam želeo da što pre maknem s ociju, necu ni tebi pomoci da odeš, mala uvredena lisice... Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj pokvarenjak od vetra jedva je docekao da joj se zavuce pod široku staromodnu haljinu. Haljina je sigurno bila modernija nego što je to mogao i da pretpostavi dežurni pumpaš... Staromodna, u najlepšem mogucem smislu, bila je ta lepa slika. Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora... Znao sam da svakog casa može naici neko ko ce je zauvek odvesti. Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao neprimetno da zavirim šta se dogada na levoj polovini njenog zamišljenog lica. O, samo to ne... Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila. Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci nezrelo da privucem njenu pažnju. Na srecu, Tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se obratio njemu, a njemu sam nekako i navikao da pricam. Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u školu... U stvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice... Ja je nisam video... Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine... I bio je jedan prozor usput, bilo ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja, prodaje se med, krevetac, domace vino, i ucinilo mi se da se pojavila nova cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio i zakasnio. Minut, možda, ili pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred vratima plašeci se da udem. I, kad sam najzad ušao, ucitelj je rekao, zbog one šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo, stigao je i neki džokej... I svi su se smejali, a ja sam stajao ukopan, kao mala karirana pecurka. I nadimak je ostao zauvek... Tako me i danas uglavnom zovu Džokej... Ne znam kad je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu i pogledao je pravo u oci. Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj. Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi razlog našeg susreta. Nove vec nisu tako lepe... Pogledala me cudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i meni ucinilo da sve to i nije tako važno. Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide mi... No, izgleda da sam je prevario... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je nekako... Preslušala sam ponovo sve te ploce, otkrila još neke pesme, i bilo mi je tako... Prilicno nespretno je izbegavala tu rec. Nisam uspela da nadem nikakvu vezu izmedu tih pesama i ovog mesta... Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim. Nocas se u mom bircuzu više nece plakati. Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha? Jedino Vi i znate... Prekinuo sam je podigavši prst. Stalno se okrecem da vidim ko mi se to ubacio u pozadinu. Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona, okrenuta ka meni, to nije primetila. Tek tada je spazila najvernijeg covekovog prijatelja, bar kad je ovaj covek u pitanju, i glasno se nasmejala. Sad sam vec znao da ce mi taj smeh nedostajati. O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa? Opa, dve lepe stvari. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inace luksemburški gonic, vrlo retka vrsta... Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga pomiluje. Repati poltron se istog casa prevrnuo na leda. Šef ga je nazvao Žuca, ludim od invencije, pa sam hteo da ga ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak jednostavnije da kucu drukcije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slucajno. Ali sad mi sve više i više lici na nekog pravog Šandora... Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime. To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj bojažljivi prizvuk. Cekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim generalima i ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevacima... Kimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije. Rekao je da vas... O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ... Tacno sam ga zamislio u prljavoj, vecitoj zelenoj jakni, koja bi trebalo da izgleda terenski, kako grokce u slušalicu: - Mala, ti izvuci jednu rec od te budale, a ja cu objaviti feljton... Lepi pirgavi amater još nije provalio zlocudni humor starih profesionalaca. Ona je mislila da radi neku pravu stvar. Ali cu ti pokloniti šta god poželiš... Samo, zbog toga ceš morati tri godine svake noci dolaziti na pumpu... Digla je dva prsta kao klinci u školi. E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Ne znam kako ranije nisam primecivao da benzinska stanica na starom putu za Beograd ponekad lici na avetinjski grad... Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi samuraji, zagubljeni po pacifickim ostrvima, koji nikad nisu priznali poraz. Da li sam ga ja to upravo priznao? Samo sam konstatovao da je rat završen... Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na pobednickoj strani. Nigde ni traga vatrometu... Mesec i ekipa su se pritajili iza oblaka, podržavajuci tišinu kojaje nastala po Emilijinom odlasku. Bice bolje da se sklonim unutra. U takvim nocima davoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u Veliki Tihi Rit. Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka... Poglavlje 4 U teškim predratnim i okupacijskim vremenima, moj predak, poznat po nadimku Šteta, imao je u glavnoj ulici gvoždarsku radnju na veliko i malo, o kojoj je vodio brigu. Kad su oslobodili grad, oslobodili su i mog dedu te brige. Više nije morao da brine o radnji, kao ni o dve velike, lepe kuce koje je do tada imao. Morao je brinuti samo o tome da ne gunda preglasno kad prolazi pored njih... Naslušao sam se tih gundanja praveci mu društvo na putu za vinograd. Bio sam klinac, ali sam vec razlikovao te reci, kojima sam mogao da zaradim smeh ako ih jednom izgovorim, i šamarcinu ako ih izgovorim i drugi put. Deda mi nikad nije pricao o tome, ali raspitujuci se kod ostalih clanova porodice zašto on uvek psuje na istom mestu saznao sam da su te kuce nekad bile naše, ali da smo ih dali nekim siromašnim ljudima, i da to ni slucajno ne spominjem u školi. Bojim se da sam suviše sedeo kraj Deda-Štete, i da je virus njegovog baksuza prešao i na mene. Bio je rodeni gubitnik... Cuo sam da je bio kolar i kovac kakav se retko rada. Ali, onda se izvesni Henry Ford pojavio u njegovom životu, prvi put... Automobil nije odmah izbacio iz igre sve klasicne konje, ali je zacarao najvažnije i najlovarnije mušterije i više niko nije narucivao ni kocije, ni fijakere, pa cak ni karuce... Potkovica nekom i donese srecu, ali veoma retko potkivacu ili potkovanom, pa se Bata Šteta prebacio na sve i svašta, muvao, trgovao, zakidao i švercovao, samo da bi nekako postao Gospodin. Postao je Gospodin u najgori cas... Naišlo je vreme Drugova i bilo je sramota nositi odela s prslukom i šarana sa pijace na Badnji Dan. Više niko nije skidao šešir, u stvari, svi su ih skinuli i metali kackete i francuske kape koje se ne skidaju makar kome, pa je Gospon Šteta shvatio da ce ponovo morati da muva, trguje, zelenaši i jajari, samo da bi nekako postao Drug... I da jeste, opet bi bio žrtva zavere, jer su u meduvremenu Drugovi naprasno postali Gospoda, što je obrnuti, i, sudeci po masovnosti, izgleda nešto lakši proces, no, kao što rekoh, nije uspeo... Imao je neke šanse pred kraj, jer je totalno posenilio i podetinjio, ali tada mu se Henry Ford po drugi put umešao u život. Auto je bio relativno velik, ali je imao malu registraciju, tako malecku da se nekako zauvek zagubila u sudskim aktima. Rezultati istrage nisu bili u Dedinu korist, ali su pružali priliku da mu se na epitafu napiše da je ispustio dušu pretrcavajuci ulicu u osamdeset i osmoj godini. Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve, i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi cega sam takode sumnjicav, nadam se da je konacno uspeo u nekom poslu. Snaci ce se draga starudija, ne bojim se ja za njega... Ako vec ne otkupljuje perje iz krila andela, pokušace da proturi bižuteriju i praporce za vražje rošcice, ili ce smisliti neku belonebesku prevaru kojom ce povratiti sve što je izgubio na ovom svetu. Naime, Šteta je saznao iz poverljivih izvora, alijas od gospodina Mušickog, s kojim je svakonocno igrao lorum u Zanatskom Domu, da ce se izvesna kuca uskoro rušiti zbog izgradnje mosta, i da ce svaki pedalj u njoj tada vredeti bogatstvo. I, zagrizao je, veliki kalkulator, koji nikad nije imao ni džepni kalkulator... Sve svoje racunice izvodio je malom mastiljavom olovkom, na kojoj je bio nacrtan pelikan, i koja je izgledala zaista lepo, ali je definitivno imala fabricku grešku, jer su sve te racunice do kraja ispadale pogrešne... Za razliku od Caleta... Doživeo je težak nokdaun, vrativši se sa puta i saznavši za veliku transakciju, i od tada, pa do kraja života, moj otac nije više nikad rekao svom ocu ni jednu rec dužu od dva slova... Stari i ja smo, doduše, živeli u stanu koji je dobio od firme, ali on je znao, kao što je znao sve, da smo ostavši bez svoje stare kuce za sva vremena ostali bez svog komada zamlje na ovoj planeti... A Deda Šteta je izgleda baš i cvikao od svog komada zemlje. Od onog komada nad glavom... Nadao se da ce živeti hiljadu godina, i, kad je prošao osamdeset i sedmu, uplašio sam se da zaista i hoce... Male prakticne stvari, kao oporuka, ili prepis stana, na primer, verovatno su ga podsecale na vožnju ulicom kojom se svi stanovnici ovog grada bar jednom provozaju, i ja nisam imao srca da insistiram na eventualnim dobrim stranama administracije. I tako sam, kad je došao taj dan, još jednom platio mali stan pod krovom, kroz nasledne takse i nagomilane neplacene racune. Pokušavajuci da prevari citav svet, uspeo je da prevari samo mene, i još neke koje je voleo... No, sve sam mu oprostio, jer stan je ipak naglo dobio na vrednosti onog casa kad se na njegovim vratima pojavila Emilija Kovacev, rumena kao breskva, tegleci veliki sportski bicikl. Desetak godina, po mojoj slobodnoj proceni, mada mi tam-tam pod majicom šalje tajanstvene poruke da si stigla na vreme... Zar je to vec cetiri? Prihvatajuci bicikl krivio sam se prema nekom izmišljenom satu, iznenaden kako je to vreme proletelo. Medu nama, sekund pre zvona, konstatujuci da je dva do pola pet, definitivno sam odlucio da nikad više ne kupujem casovnike sa olovnim kazaljkama... Njen nosic vrteo se po sobi kao periskop. Oduvek su me nervirale oštrokonde koje upadaju u stanove kao sovjetski obaveštajci... Gde ste ovo nabavili... A pošto je, ako se sme znati... Jedna moja prijateljica ima istu ovakvu, ma istu istacku... Lija me nije nervirala. Ne samo da nije postavila ni jedno od ovih pitanja, nego sam je, vrativši se sa terase, zatekao tacno tamo gde sam poželeo da bude. Sjajne lažljive stvarcice mamile su sa svih strana, ali ona je izabrala staru fotografiju na zidu, jedinu fotografiju u citavom stanu. Okrenula je glavu ka meni, ponovo pogledala sliku, i vratila mi pogled. Od mene je najlakše dobiti odgovor kad ne postaviš pitanje. To je njegova gitara... U prsluku je Martin, Lufter smo ga zvali... Ovog treceg ne znam, ali je u sredini pa nisam mogao da ga isecem. Stavicu tu neku nalepnicu... Dotakla je prstom lice zamišljenog decaka koji je sedeo u travi. Baš si bio sladak... Da mi je osamnaest vec bih startovao sa tim pitanjem, ali rekao sam da mi nije osamnaest i to više necu ponavljati. Okrenuvši glavu prebacila je kosu preko ramena, i jedan oblacic parfema zapleo mi se u trepavice kao odbegli deciji balon u telefonske žice. Ja pijem samo espreso... Samci imaju privilegiju malih rituala. Ne skupljam marke, i ne slušam klasiku, ali imam aparat za espreso, svoj oltar u kuhinji... Kockice šecera baš i nisu jako bile kockice, bile su u obliku znakova na kartama, i, uzimajuci ih, dobro sam pazio da na njen tanjuric ne zapadne neko srdašce. Takav kicer ipak nisam. Pik je bio sasvim u redu... Još je stajala pred onom fotografijom, kao pred ogledalom. Još niko nije uslikao vreme, ali ponekad mi uspe da ga zamislim kako se valja i huci kao velika siva lavina. Negde tamo gde možda i pocinje prica... Emilija je brzo, ali pazeci da time opet nešto ne pokvari, pritisnula crveno dugme na malom kasetofonu. U životu ima glupih situacija više nego što ih uspevamo potrošiti, pa nas tako poneka od njih i mimoide. Sigurno sam i ja neke izbegao, ali mislim da sam one najvažnije ipak zakacio. Oni koji su uvedeni u novi razred, u novoj školi, a usred polugodišta, usred casa i usred puberteta, znaju o cemu govorim. Mašina za šišanje, kojom je majstor Simce muške clanove naše porodice nagrdivao godinama, prošla je tog prepodneva kroz moju kosu kao kombajn, ne pazeci na tanane niti samopouzdanja upletene u duge letnje šiške. Good bye, George Best... Tako sam upoznao Luftera. Mislio sam da nije normalan... Bio je neprijatno, tako reci odbojno uredan. Sveske u plavom pak-papiru, šmirgla za šiljenje vrha olovke, i pernica na kojoj se videlo da je stara nekoliko godina, pa ipak, na njoj nije bilo naziva rock grupa, ili ženskih imena urezanih šestarom. Sve bih to od buškastih cipela do gornjeg, naravno zakopcanog, dugmeta na košulji, nekako i podneo, ali postojala je još jedna stvar koja mi je pomerala centar za ravnotežu. Crne klotane navlake za rukave, kakve nose samo bankari u kaubojskim filmovima. U tu školu sam prešao kad smo se preselili u stan koji je Cale konacno dobio u nekoj od onih velikih kutija za cipele koje arhitetke projektuju jednim jedinim lenjirom. Ni adresa nije bila bolja... Zazvucalo je kao model saveznickog bombardera, ali Martin se ranije doselio i vec je bio u fazonu šifrovanih ulica. Moj stari je sumnjivo lice... Tad se prvi put nasmejao nekoj mojoj šali, ali to je bilo kobno po njega. Shvatio sam da imamo istu žicu za smešno i nemilosrdno sam tukao po njoj, u najgorim mogucim momentima po Martina, u komemorativnoj tišini pismenih zadataka, i zavreme dugih, psihodelicnih monologa našeg razrednog. Klupa koju smo delili sledecih osam meseci izgledala je kao Berlinski zid. Jedna strana bila je cista i uredna, sa stvarima spremnim na smotru na koju je Luftera tata potpukovnik navikao, a druga, koju sam ja koristio za sakrivanje stripova, drecala je kao bruklinski metro.. I, kako to vec biva u praksi, moj sused je, skidajuci ciglu po ciglu, sve cešce provirivao na šarenu stranu, i bilo je samo pitanje trenutka kad ce pokušati da prebegne... Taj istorijski trenutak se sasvim približio kad se doktor Popovicki sa svojom porodicom doselio u dva trosobna stana u našem ulazu, i, probivši zid izmedu njih, otklonio osecaj teskobe koji novogradnja ponekad natura. I tako, nad samoupravljacima i penzionisanim železnicarima, visoko na poslednjem spratu, van dometa takozvanog mirisa kiselog kupusa iz podruma i van dometa komšijskih ogovaranja, zasvetleo je stan doktora Popovickog, kao izlog robne kuce pred Novu godinu. Odatle, iz suterena oblaka, spuštali su se Gospodin i Gospoda Doktor rano ujutro, i vracali se kasno u noc, a oko podne bi, obicno, i lepa srnolika devojcica prostepovala kraj nas svojim lakovanim cipelicama, ostavljajuci nam miris finog sapuna i mogucnost da gledamo kako odlecu svileni leptiri u njenoj kosi. A onda se jednog dana pojavio i majstor... Bio je naš vršnjak, i uvalio se izmedu Lufterovog marta i mog septembra tako lako i logicno, da smo se zacudili kako ranije nismo primetili da nam nedostaje. Ne, nismo išli u isti razred, što sebi nikad necu oprostiti, ali bar smo zajedno išli u školu. Pardon, zajedno smo išli do škole, a onda smo naglo skretali levo, prema Kanalu, u kom su se tad još srebrile velike, pljosnate deverike. Ali poznato je i to da Papa Djepeto nije bio potpukovnik... Tako je izgubio šmekerski nadimak Luter, koji je visoko kotirao dok su crnacka prava i revolucija još bili u modi, i zaradio novi, modifikovani, koji ce mu, na žalost, proreci citav život. King nije imao nikakvih šansi, Martin se držao neko vreme, ali Lufter je ostao zauvek... E, Popac je roden pod nekom drugom zvezdom... Nekom ko ih nije poznavao ucinili bi se potpuno razliciti, ali ja sam ih dobro poznavao. Bili su potpuno razliciti... Drug Starešina i Gospon Doktor? Mama Aktivista i Mama Internista? Plus i minus na akumulatoru... Cudno, priznajem, ali, jedno veliko drugarstvo. U godinama koje su sledile, ipak se ni jedan od njih nije suviše primakao onom drugom, ali to i nije bilo potrebno. Na pola puta, na raskrsnici njihovih vrlina i nedostataka vecito sam bio ja, mirovni sudija i ratni poglavica, i treci, odlucujuci glas, u svim odlukama u kojima je, do podizanja moje ruke, uvek bilo nerešeno... Popac je leteo, otimao se kao papirnati zmaj, a Lufter je, sa obe cvrsto na zemlji, nastavljao porodicnu pešadijsku tradiciju. Balansirajuci na toj klackalici, morao sam uvek biti u sredini, kao na toj staroj fotografiji iz oktobra sedamdesete... Ne znam zašto je Popac tek tada doneo gitaru. Verovatno je iscrpeo svoju kolekciju interesantnih stvari kojima su se njegovi prezauzeti roditelji pokušavali otkupiti. Odavno smo razvezali snopove pecaljki, pokidali žice na teniskim reketima i pogubili klikere, pa je, kao poslednji adut, Popac iz zelene platnene futrole izvukao elegantni crni instrument. Vrat je prav kao strela... Uzeo sam gitaru u ruke, imitirajuci njegov pokret, kojim je, držeci je kao violinu i zažmurivši na jedno oko, nišanio od kobilice prema civijama. Gledajuci tako, žice su mi se ucinile kao neka pruga koja se gubi u daljini, ali tada nisam mogao ni pretpostaviti gde ce me te šine jednom odvesti. Lija, koja je dotle udobno sedela na kaucu, trgla se na taj zvuk i brzo izvadila i okrenula malu kasetu. Vrativši je u kasetar, vrhovima prstiju ga je gurnula još par santimetara ka meni. Ma, ne znam ni sad. Nego, šta ti misliš o meni, lutko? Život mi možda nije neki spektakl, ali na tolicku kasetu ipak nece stati. Mala veštica je protumacila pauzu kao uvod u moguci hir, pa je mirno, onako za svoju dušu, izvukla iz ruksaka šaku punu malih traka i neobavezno ih spustila na sto. Eto ti ga sad... Moracu ponešto i da izmislim, ako treba sve ovo da ispunim... Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije... Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još covekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji nacin, zatežuci neku žicu dok ne pukne, savocajan što nema rezervnu... Znao je samo dve pesme... Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je sasvim slucajno, romansa o nekim belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao. Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da je cujem do kraja. Ponekad, na svecarima ili kakvom rodendanu, kad bi je neko, ne znajuci, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi vec vezivao šal i niko nije ni pokušavao da ga zaustavi... Slucajno sam tuda prošao... Razboleh se kad ih spazih... Cvetaju li ja ne pitam... Samo sanjam još o njima... Bolje da ih video nisam... Neki su još mutirali, neki nisu znali reci, ili su se možda uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razlog da je otpevam do kraja... Momci su me gledali onako kako bih ja gledao neko cudo od deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile. Znam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog nacina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odlican osecaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlucio da naucim da sviram. Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko nece cuti ako ne nadem pravi nacin da je oslobodim. Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu... I dalje smo pricali samo o devojkama... Vršnjakinje su nas iznenada prerasle, i iz mraka su se pojavili odvratni, poluodrasli tipovi, koji su se brijali, cugali pivo iz flaše i zavodili naše omiljene maloletnice... Vukli smo se kuci opravdano usporenim korakom, bogatiji za saznanje da biti, i ostati gentleman, nije samo lepo nego i teško... Popac bi, znam, zapao kao jaganjac. Ja sam ulazio u stan tiho, gasio televizor i odnosio flašu što dalje od Caleta. Onda sam odlazio u svoju sobu, naštimovao se prema tišini, i pokušavao da složim onih par akorda, koje sam znao... Sve više su mi licili na voz, kojim cu jednom otputovati niz onu prugu... Poglavlje 5 Moj šef, Golub, u životu se plašio samo dve stvari. Bio je, dakle, podoban... Dan uoci crvenih brojki u kalendaru licno je isticao zastave, prvo onu crvenu sa alatom, pa državnu, a poslednjih godinu dana još jednu slicnu njoj, sa nešto izmenjenim rasporedom osnovnih boja, s tim što se, u toj pretumbaciji, zvezda, nekim cudom, zadržala na svom mestu. Šef Tom i Boba Jerry, klasican tandem, ipak su uvek znali, kao u pravom crtacu, da se ujedine i dejstvuju zajedno, ako nešto sa strane naruši harmoniju njihovog rata. Zato se nisam iznenadio kad me je te veceri osobno Šef sacekao u Drotovoj smeni, ali sam se pravio da nemam pojma o šverc turi za Segedin, odakle je upravo putovala mala suhomesnata nadoknada za Šefovu drugarsku i požrtvovanu zamenu. Parkirao sam iza njegovog bolida, oko kog se motao glancajuci farove i tablice. Prišao je i širom otvorio vrata, zatekavši me u još jednom kršenju zakona. Ti se opet nisi vezao... Nepun sat ranije, gledajuci za biciklom koji je odnosio Emi-Liju Kovacev, i ja sam razmišljao o drugarima koji idu na roditeljske sastanke, i o sebi, koji se nisam vezao. Nije bilo nacina da to objasnim coveku u srozanim braon carapama. Vezace nas sve milicija, zbog onog camdžije... Naglo se uozbiljio, kao u onim delikatnim trenucima kod glasanja na partijskim sastancima, kad mora maksimalno da pazi da slucajno ne digne ruku pre ili kasnije od onih ispred. Ružna plasticna tvorevina, koju je surovi Šandor koristio kao svoju letnju rezidenciju, godinama je bila usidrena na istom mestu, kao Spomenik Neznanom Camcu, i mi više nismo ni pomišljali da ce se neko prevariti i odluciti da je kupi. Lihvar sa pederušom je pronašao neku svoju racunicu. Bio je tipican primerak lovca na stare cene. Lovac Na Stare Cene je socijalisticka kategorija... Kod nas nema lovaca na ucene. Nema više ni lovaca na glave. Bar ne u onom bukvalnom, humanijem smislu... Ali ima sve više Lovaca Na Stare Cene... Zlo mi je od ekonomije... Neki od genijalaca koji su izveli da lova propada brže nego što cene mogu rasti objasnice vec taj fenomen braneci disertaciju, mada bi bilo poštenije da to objasne braneci sebe od naroda i države, po tamo nekom paragrafu... A možda objašnjenje nije ni potrebno. Svakom ko živi ovde sve je, ionako, jasno, a nekom ko ne živi ovde, ništa, ionako, ne može biti jasno... Uglavnom, Lovci Na Stare Cene neosporno postoje, i jedan od njih se namerio baš na Šandorov camac, tako sretno nasukan na našoj pumpi. Oho, to da je tebi... Pogledao sam Bobu i Šefa koji su tad baš stigli u prvu smenu, i bilo mi je jasno da se slažemo. Požalio sam što Boba i ja nismo sami, mislio sam da bismo se tako lakše rešili tog cincara, ali Šef nas je prosto poklopio. Ne tocimo ispod pet litara... Još uvek ne znam da li je Drug Golub presudio da je bolje pomoci poznatom psu nego nepoznatom coveku, ili mu covica jednostavno nije bio simpatican, tek, bilo je jasno da je samo želeo da dobije na vremenu kako bi smislio neki izgovor i otarasio se Tapaciranog. Šef je bio ocajno slab lažov, ali je, uz ostale etnicke odlike svog plemena, nasledio i vrlinu da vice i napada kad ga uhvate u laži, ili kad ostane bez argumenata. Tako sam, spremajuci se kuci, slušao kako se napolju zahuktava svada, uz sve cešce pominjanje majke i sestre s jedne, i milicije i tržišnog inspektora s druge strane. Otad smo Boba i ja svaki cas izmišljali da je tip sa pederušom dolazio sa nekim ljudima, da su slikali camac fotoaparatom, merili travnjak geometarskim spravama i nešto beležili kredom po drvecu... Ruku na srce, taj covek je bio tu još samo jednom, dan kasnije, kad sam ga sasvim lako odgovorio od kupovine, pokazujuci mu cudnu rupu na dnu camca, koju prethodnog dana, nekako, nije primetio. Kasnije su i ostali zagledali mali tajanstveni otvor, ali niko nije mogao da pretpostavi kako je mogao nastati. Đavo ce ga znati... Izgledalo mi je da je ta osoba pred kraj smene, u zoru, prevrnula camac, uzela užareni kliker kleštama, i jednostavno ga spustila na dno camca, kroz koje je ovaj skliznuo kao opušak kroz sneg... Da, meni je sve tako izgledalo, ali koji bi se ludak setio da to uradi? Ipak, bio sam siguran da ce spustiti na pedeset i devet cim prode tablu na ulasku u grad, i da ce, ako naide na znak sa pešakom, zaustaviti i propustiti sve pešake u vidokrugu. Srecom, na putu kojim je otišao nije bilo znakova sa nacrtanim jelenom, jer, stvarno bi bilo previše da na kraju napornog dana, u deset nocu, jadni Šef mora da ceka i da se neki jelen umilostivi i prede put... Mali crno-beli televizor je još radio, i na njemu su mali crno-beli Slovenci ponosno pevali povodom usvajanja svog ustava. Ili je to bilo od uzbudenja zbog velicine trenutka? Uglavnom, podsecalo je na pricu koju sam tog popodneva ispricao Lijinom kasetofonu, o prvoj grupi koju smo osnovali. I mi smo bili takvi... Da, imali smo volju, izabrali smo pesmu i priliku, i mislili da smo celom svetu važni, a jedva da smo bili važni sebi samima. To vidim sad, sa istorijske distance, a tada sam cak pomalo žalio covecanstvo što je godinama postojalo bez naše grupe... U tim prvim danima bio sam spreman i život da dam za muziku, a u poslednjim danima bili su spremni i da mi ga uzmu, ali se, na srecu, sve dobro završilo. A dobro je i pocelo... Popac i ja smišljali smo imena i omote za buduce ploce našeg benda, a Lufter je smišljao nacin da nekako ubedi svog oca da bubnjar nije isto što i dobošar, ali nije uspeo. Batalio je bend i nastavio da ide na folklor, i mi smo se morali udružiti sa izvesnim mravojedom, o kom i ne moram da kažem ništa više od podatka da za devetnaest godina ne samo da nije zaradio nadimak, nego cak nije izborio ni to da ga zovu imenom, vec je za sve bio jednostavno i sindikalno: Škoric... To mi, nekako, nije išlo... Ringo Starr, Ginger Baker, Phill Collins, Škoric... Pred nesudeni prvi nastup, planiran za docek Nove sedamdeset i pete, basista Popac je pao u komu od kruškovca, a nešto kasnije je Škoric otišao na skijanje sa ostalim Škoricima, propao je i drugi, poslednji pokušaj da pokažemo šta smo navežbali u garaži. I ja sam ostao sam... U nedostatku treznih ili prisutnih clanova ritam-sekcije, zasvirao sam neke svoje, sasvim privatne pesme, i one su se, kao jato uznemirenih cvoraka, raspršile po žurkama i rodendanima, na koje su me sve cešce pozivali tog proleca. Žal za bendom kakav sam zamišljao, i kakav jedino zamišljen i postoji, još dugo me terao da šlepam uz sebe neke uzaludne i nepotrebne tipove. Drugorazredni muzikanti i prvorazredni tezgaroši koji su se, ni krivi ni dužni, našli na tom hodocašcu, nisu ni slutili da su pogledi zaljubljanih devojcica i milion zapaljenih šibica u stvari bili namenjeni mojim drugovima, Popcu, Lufteru, i jednom davno odsanjanom bendu. Tako je kako je, ali uvek su mi pomalo nedostajali... Na svakoj pristojnoj konzervi, od gulaša pa nadalje, lepo piše za koliko je osoba, dve, tri, cetiri, i tu nema greške. Uspeh je sasvim drugacije ambalažiran... Nekad su u pitanju veliki šareni paketi, ponekad male, tajanstvene kutijice, ali uvek je dobro zapakovan, i nikad nema uputstva za upotrebu. Zato mu je tako teško naci meru... Neki ga potroše sami, pa im presedne. Cuvaju ga, misleci da je vecit, ali ljuto se prevare. Uspeh je lako kvarljiiv i opasan po zdravlje kad mu istekne rok trajanja... Neki ga naivno nutkaju svima, misleci da ima za cele svatove, i na kraju ga ostanu željni. I oni se zeznu, kao što su zeznuli i sve te kojima su dali tek da probaju. I niko nije zadovoljan... Da ne davim, nisam ni ja. Ponekad je bio pravi karneval, a ponekad sam ostajao sam, kao bagrem u njivi, ali uvek su mi nedostajala dva druga sa kojima bih podelio svoje sledovanje slave. Ali, bila nam je dvadeset i neka, a niko u dvadeset i nekoj ne želi da deli slavu, nego traga za jednom velikom, potpunom i nenacetom, samo za sebe... Taj juli Popac je proveo u Amsterdamu. Otac mu je bio lekar, i deda mu je bio lekar, a on je, za promenu, upisao medicinu. To je, izgleda, nasledno, kao hemoroidi... Doktor Popovicki predavao je važan predmet na poslednjoj godini, odakle je imao odlican pregled situacije, i svako ko bi se našalio da Junioru upiše manje od devetke, morao je racunati na to da ce pred kraj studija i njegovo dete naici na kaznenu ekspediciju. No, to se retko dešavalo, pa su Popac i njegovi prijatelji sa fakulteta, po cijim su porodicnim stablima takode bili pokaceni beli mantili, preko ferija mirno odlazili u zabacene evropske metropole, u okviru neke bajne razmene studoša, koju su izgleda smislili Andersen i njegova Braca Grim, udruženim snagama. Ostao sam ovde, gde venu Lale. Lufter je bio kulturnjak na radnoj akciji, i ponekad, kad bi neki dan zapretio smrtnom dosadom, odlazio sam stopom u idilicno šumsko naselje u kom se Martin sa svojim drugaricama i drugovima igrao mame i tate. Njegova igranka pocela je još onog dana kad se Drug Potpukovnik, u svecanoj uniformi, pojavio u školskom holu, na prijemu novih clanova u Savez Komunista i zvanicno pružio ruku bubuljicavom decaku sa otrcanim karanfilom u reveru. Tek danas si postao covek... Dok je tog popodneva debitovao kao covek, Lufter nije ni slutio da je postao zvezda prelaznog roka. U delegaciji mesne zajednice vec su imali Srbina, Hrvata, Madaricu, Slovaka i borca, i samo im je omladinac falio pa da istrce u kompletnom sastavu. Tako mlad, pa vec zapisnicar... No vec za par meseci, popevši se za stepenicu više, Lufter je prestao da vodi zapisnik, ali je poceo da vodi uzaludne razgovore sa nama. Ja sam prvi za to da se našalimo, a bome i da popijemo, ali tek kad uradimo ono što se ocekuje od nas. Znate li vi koliko je društvo dalo za naše školovanje? Popac i ja smo negodovali i zviždali u prste kao na utakmici, prekidajuci ga uvek još u pocetku, a možda se šalio, ili se to samo pripremao za prijemni na pozorišnoj akademiji. Ako je i bila uloga, s tim kod nas nikad nije prolazio... Ali na nekim mestima jeste. Negde se još igrao repertoar iz komsomolskog teatra. Pomenuto leto preseklo se na grafikonu sa Lufterovom uzlaznom putanjom u tacci pod kojom je pisalo: Referent Za Kulturno-Zabavni Život Na Saveznoj Omladinskoj Radnoj Akciji. Znao sam ih od ranije... Tri odlikaša i dve gugutke, što je tada bilo moderno, sacinjavali su grupu sa kojom sam se vec sukobljavao po sedeljkama. Nisu baš zaplakali od srece kad su me videli. Moj amatersko-opušteni nastup uvek je demistifikovao pozu na kojoj su neki bazirali svoje postojanje, i zbog toga sam imao nekih problema i kasnije, u Danima Lavova. Isfolirani su stalno sumnjali da sam zlocko, i da živim za to da ih miniram, i nije lepo, ali priznajem da su bili u pravu. Ovog puta ipak se radilo o cistoj slucajnosti... Imali su samo jednu pesmu koja je bila, recimo, poznata, vrtuckala se na lokalnom radiju tih dana, i baš su nju kao prvu zasvirali... Kolce je taman pocelo da se odmotava ispred pozornice, kad je predvodnik krda zakacio nogom master-kabel i oborio miksetu sa sanduka na kom je stajala. Lufter je iskocio iz pušle veselih prljavih devojcica koje su ga vecito okruživale. Sad ce drugovi iz tehnike to regulisati... Drugovi iz tehnike su to izregulisali tako savesno, da više ni Elektronska Reprezentacija Tokija i Okoline ne bi uspela da sastavi jadnu miksetu. E, ali naša omladina je opremljena i megafonima. Brigadiri i umetnici, zbor oko vatre... Njihov šef, Vlada zvani Matroz, nije me nikad dotad oslovio, ali ocigledno mu se ucinilo da je naišao pravi trenutak. Zvucalo je sasvim prijateljski, ali nisam naseo. Znao sam da samo želi da spase svoju kožu i da je spreman na sve. Na sve, osim da svira... Tu pevaju samo pticice koje nose prava, velika jaja. Podigao sam ga i ušuškao se na njegovo mesto, izmedu devojaka iz grupe. Predao mi je gitaru kao mac i štit. Udario sam akord i zavrteo glavom, a zatim sam je polako doštimao, kao da na njoj dugo nije svirano, nego je baš skinuta sa ormana. I kasnije sam svirao pred publikom koja nije bila moja publika, ali i prilagodavanje je, ako se ne varam, deo tog talenta. Zlobnici ce reci da je to samo linija manjeg otpora, i spuštanje na nivo publike, što je, medu nama budi receno, sasvim tacno, ali zaboga, ja sam i bio samo ubogi lakrdijaš, a ne narodni prosvetitelj. Uostalom, baš bih voleo da vidim tog Leonarda koji bi za dva sata, koliko traje pošten koncert, uspeo da dovede na svoj nivo tri-cetiri hiljade Narodnjaka. Zato sam udario po starogradskim, i svi su se derali kao da se rastaju s dušom, a onda su poceli da otpadaju... Prvo nezainteresovani, pa umorni, pa pijani, i na kraju je tacno ostalo društvance kom sam mogao da odsviram i neku svoju pesmu. Ali još je neko rešio da me zloupotrebi te veceri... Dva crna oka komandanta akcije stalno su me držala na nišanu, a u jednom odblesku vatre ucinilo mi se da je jedno otvoreno, a drugo baš i nije. Pa to meni komandant namiguje? Sram ga bilo ko zlo pomisli. Zar sam rekao drug komandant? Dolazio sam u posete Lufteru najviše zbog nje, i bio sam vec skoro siguran da radi na baterije, i da je napravljena od onog materijala od kojeg prave spomenike narodnih heroja, ali ipak je tu bilo i neke biologije. Voleo bih da sve ima više veze sa mnom, ali se bojim da su uglavnom tri kljucna elementa Kica, vatre, vino i gitara, ucinili da me te noci, kao prava, povede u svoju sobu, noseci zelenu brigadirsku suknju konacno onako kako joj najbolje stoji. Prebacenu preko levog ramena... Prokleta amnezija, sve se pobrkalo... Kao da me je jednom noc zatekla u mracnoj šumi, i kao da mi je neko velikodušno ponudio polovinu svog kreveta. Gornju polovinu, svom srecom... Kao da je i mali crni kos sledeceg jutra skakutao po prozorskoj dasci, ali sasvim je moguce da je on doleteo iz nekog drugog secanja. Cini mi se da su tu bile i slike, mislim Lenjina i Ce Gevare, i još nekih koji se stalno švercuju uz njih, mada bi, što se mene tice, i to mogao biti deo neke druge uspomene. Dalje se stvarno ne secam... Najbolje bi bilo da se stvar zataška... Bilo bi pogubno po moju biografiju kad bi se provalilo da sam te noci, na gvozdenom krevetu sa tockovima, koji se kao klatno njihao po štapskoj sobi, ljubio jednog istaknutog društveno-politickog radnika, dok mu se nije zavrtelo u glavi, i dok nije, kao mali krpeni pajac, zaspao na mom ramenu. Poglavlje 6 Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta podsecali da u mom stanu nedostaje ženska ruka. Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovacev podsetio me je da u tom stanu nedostaju i drugi ženski delovi. Dole, niz ulicu, galamile su kolone povratnika sa još jednog mitinga ciji se završetak slucajno poklopio sa završetkom radnog vremena, i Teta Lija se, na vrhovima prstiju, znatiželjno savila preko zidane ograde terase. Pojavio sam se necujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog tepiha, a pomalo i namerno, da ne foliram, i, mada to nije bilo nimalo lepo s moje strane, nisam odmah zazveckao kockicama leda u cašama koje sam donosio, nego sam, kao pravi matori pokvarenjak, zastao na vratima terase, i priuštio sebi još nekoliko voajerskih sekundi. O ne, nisam ništa rekao. Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao stari majstor igre asocijacija, istog casa pomislio na jabuku, zadovoljan što se od onog incidenta sa zmijom u raju nije promenilo ništa, osim vrste voca u ponudi. Iznenadila me je, okrenuvši se dovoljno brzo da pogodi odakle sam to nespretno skrenuo pogled. Ne vredi, šteta je napravljena. Cak i samouki džentlmeni znaju da cifre nemaju šta da traže uz godine jedne dame. Ma, nije mi padalo na pamet... Ipak, slutio sam da je dovoljno odrasla da pretpostavi da prethodnog casa nisam razmišljao o Paji Patku, popularnom junaku stripa za decu i odrasle. Kompliment uvek pomaže, cak i kad je pomalo nevaspitan i izgovoren u samoodbrani... Kilavi momenat treperio je kao golub koji pokušava da sleti na terasu, ali ona ga je oterala rukom koju je pružila ka caši. Ponovo je sve bilo u redu... Pridružio sam joj se, nalaktivši se na ogradu, ali dole se više nije dešavalo ništa znacajno. Gužva se uglavnom razišla, i, noseci pokisle zastave i razmontirane transparente, polako su odlazili i poslednji, zaostali revolucionari... Nisam video ko je nosio tu tablu, jer ju je nosio na glavi, kao zaštitu od kiše, ali sam znao da je to neko iz moje, zavedene pa napuštene generacije. To je bila naša lozinka. Stariji su vidali i druge fotografije po prvim stranicama udžbenika, mladi ce sigurno vidati neke sasvim nove, a naših par generacija bilo je, od bukvara do apsolventskog bala, osudeno na jednu jedinu sliku i desetak varijacija na istu parolu. A nešto se i ne otimaju da je uzmu. Nikom ne treba ceo, ali svima trebaju delovi... Neki bi samo malo mora. Neki bi koje brdašce. Ostrva su odavno razgrabljena, pa se namecu neka polovicna rešenja... Može, i to obavlja posao... Svako je ponešto kaparisao, ali tako je to sa komšijama. Uvek su spremni da se parnice oko dobre zemlje. A Etnicki Cistaci grabe i šakom i kapom. Nisu to velike kape, ali ih ima, ne žale se. Ustanu ranije, kao ono u Oklahomi, pa grabe zemlju sve do zalaska sunca.